Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje c;isto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima.
          Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
                    Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan?

"Brod od papira"

Kazu, pustas brodove rekom, papirne
Na svakom pise: "Cekam, a nema te!" 
Bez tebe ne smem, ja ne umem: disati, smejati se, hodati 

Kazu da pustas zmajeve nebom najvise 
Na svakom pise: "Zasto nema te?" 
Ja tebe ne smem, a ti ne umes: imati, lagati, sanjati 

Kada odes onda ucini to da tako ne izgleda 
Kada odes od mene, ucini samo to, samo to, samo to.. 

Kazu, pustas brodove rekom, papirne 
Na svakom pise: "Cekam, a nema te!" 
Bez tebe ne smem, ja ne umem: disati, smejati se, hodati 

Kada odes onda ucini to da tako ne izgleda 
Kada odes od mene, ucini samo to, samo to, samo to..
Da tako ne izgleda

Pruzila mi je ruku preko stola,i neko sa strane bi pomislio da citam pricu napisanu na njenom malom dlanu,ali ne...
Bavio sam se mnogo jednostavnijom verzijom doticne magije...
Citao sam pricu napisanu na mom malom dlanu...

I ljubim dobre, ljubim lake, neke prave, a neke ne, i sve su vile, ma sve su kraljice, i sve su nevazne naspram nje...


"Sretni nikad ne razmišljaju o sreći.
To je posao za nesretne.
Svi primete sreću u nesreći,
a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi.
I iskusni..."



 Naravno da mi je jasno da nisam Princ, ali u bajci baš i nije precizirano da li se uopšte i neko pre Princa setio da poljubi Uspavanu Lepoticu?
Pa, da...
Taj dripac je možda i ušao u legendu naprosto zato što mu se posrećilo da naiđe prvi...

Baš je zaspala i nisam hteo da je budim..samo sam je poljubio, poželevši da sanja sve ono sto sam došao da joj kažem..



 Precenio sam život kao što precenjujem sve i svakoga..i neki misle da se nepotrebno rasipam plačajući prevelike cene na sve strane..ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija..
Ne..
Ne, uvek..
Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima..


...Sto hiljada reči znam,
al' jedna mi fali
Da nju kako treba opišem...


...Im'o bi' ja što god kasti da se čovek zaprepasti... Paz' da ne bi'
Svi to vide, svima jasno, samo ja da kažem glasno? Dođ'te sebi 
Što bi' prič'o o dvoličnim barabama? 
O njima će pisati po tarabama 
Da su krali, nisko pali, tuđe snove prokartali
Sve spiskali, sve popasli i ispali nedorasli...

...Znaci, sve one zvezde ipak su bile u redu...
Tišina. Bilo je napeto kao u pokvarenoj podmornici. Ne znam da li se zacudila što sam je oslovio pravim imenom, tek prošlo je nekoliko vekova dok nije postavila pitanje koje sam cekao.
- Koje zvezde?
Sad je vec bilo lakše. Na to sam pitanje imao spreman odgovor.
- Neke zvezde ...koje su pale. Jednom sam poželeo da me ti nazoveš kad budem sam... I kad budem daleko... I eto, prva želja mi se ispunila... Nadam se da na drugu necu morati toliko da cekam...



. Ja nemam nigdi nikoga,
al' moja priča prosta je
što god ih više zavoleš,
više ti njih nedostaje
i nisam kadar švindlati,
za sobom skele paliti
da silom steknem nekog
kom ću faliti...

.Gledala me jedna ista ti
ja sam još i mog'o pristati
al' srce... Ono se k'o jare opire
retko ko do njega dopire..

Opet sam snio crni procvetali dud
I nekog dragog što me ceka odnekud
Ključ skriven iznad dovratka
Još jedan simbol povratka
Suviše toga da bi bilo podudarnost
Sanovnik s jasnim slovima
Lako je to sa snovima3
Nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost.


Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije
Sve spiskano i stečeno
Ne vredi, kasno je ostaje s tobom na vrh kalvarije
Samo neizrečeno ..


Sve ređe srećem ljude iz svog plemena
Zamicu redom s one strane vremena
Senke im tamnije od njih
Bez keca pred poslednji stih
Nisam baš znao da im javljam dobre vesti
Za tim ću sutra žaliti
To ćemo jednom zaliti
U nekom tuđem snu
U kom žemo se sresti.

"Sanjam da si tu"

.kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe...

"Jesen"

‎''Nisam voljela jesen, naročito oktobar. Bacao me je u te neke depresivne vode, a moj najveći problem je bio jer nisam znala kako da isplivam iz njih. Uvijek sam žustro tražila načine da se sakrijem od same sebe, da se obučem u neki kaput što ne miriše na oktobar. Ali vjeruj, kuda god bih krenula, opet bi mi mirisao na tugu, na samoću, na uspomene. Mirisao bi mi na tebe''

“I dalje imaš najlepši pogled koji u meni može probuditi hiljadu i jedan otkucaj srca, drhtaj ruku i ubrzan govor, u kojem se ni sam ne snalazim …”

“I dalje imaš najlepši pogled koji u meni može probuditi hiljadu i jedan otkucaj srca, drhtaj ruku i ubrzan govor, u kojem se ni sam ne snalazim …”

Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je mašta…
Sedeli smo u čamcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosađujući se, postavljao milion najgorih mogućih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jednostavno, ali za mog starog se može stvarno reći svašta, samo ne i to da je bio jednostavan…
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i neću, ali priču o jednom naročitom ćupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se možda tek sad setio? Nema veze…
Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se priča, a laž su snovi…
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, leteće, najlepše laži. Snovi su andeli laži…
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi cup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Ćupu je štos…

Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže “Vi”? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozaćki, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se taćno…
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…

Jelena Lukić "Korak niz ulicu"

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
“Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!”
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„Jesam li sigurna“-pitaš- „Zar ću otići“, igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
„Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem“,
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe  iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek  koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:“VRATI SE“,
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: „Idi, ni rođena nisi  da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica  
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…

I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.