"Mirišem je kao cvet: miris čist i drag. I znam da mogu sve u životu, s njom. Držim je na rukama i njišem je polako, polako, da je odvojim od sveta, od straha, od ružnih sećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje, u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nežnošću što vri u meni kao vrutak. Ne boj se, kažem. Volim te, kažem. Ko nam šta može, kažem. I osećam se kao gospodar sveta"

"Mirišem je kao cvet: miris čist i drag. I znam da mogu sve u životu, s njom. Držim je na rukama i njišem je polako, polako, da je odvojim od sveta, od straha, od ružnih sećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje, u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nežnošću što vri u meni kao vrutak. Ne boj se, kažem. Volim te, kažem. Ko nam šta može, kažem. I osećam se kao gospodar sveta" 

Dugo smo tako sedeli držeći se za ruke. Čitala sam u njegovim očima strahove nasleđene od davnih predaka, koje prava ljubav postavlja na našem putu kao iskušenja koja moramo da prebrodimo. Pročitala sam sećanje na moje odbijanje od prošle noći, na dugo vreme koje smo proveli odvojeni, godine u manastiru koje je posvetio traganju za jednim svetom gde se takve stvari ne događaju.

Pročitala sam u njegovim očima da je bezbroj puta zamišljao ovaj trenutak, mesto događaja, izgled moje kose, boju moje haljine. Htela sam da kažem "da", da mu kažem da je dobrodošao i da je moje srce dobilo bitku. Htela sam da mu kažem koliko ga volim, koliko ga želim u tom trenutku.
Ali i dalje sam ćutala. Prisustvovala sam, kao u nekom snu, njegovoj unutrašnjoj borbi. Videla sam da ima pred sobom moje "ne", strah da me ne izgubi, grube reči koje je slušao u sličnim prilikama, jer svi mi prolazimo kroz to iskustvo i gomilamo ožiljke.
Oči su počele da mu sijaju. Znala sam da upravo savlađuje sve te prepreke.
Slomi ovu čašu, molim te, i oslobodi nas svih tih prokletih predrasuda, te manije da sve treba da se objasni i da treba raditi samo ono što drugi odobravaju.
Ustao je, zgrabio me za kosu i počeo da me ljubi.
I ja sam njega stezala za kosu, zagrlila ga svom snagom, grizla njegove usne, osetila njegov jezik kako se kreće u mojim ustima. Bio je to poljubac na koji se odavno čekalo, koji se rodio kraj reke našeg detinjstva, kad još nismo razumevali šta ljubav znači. Poljubac koji je ostao da visi u vazduhu dok smo rasli, koji je putovao svetom kroz sećanje na jednu kolajnu, koji je bio sakriven iza hrpe udžbenika. Poljubac koji se gubio nebrojeno puta, da bi sada, napokon, bio pronađen. U tom poljupcu bile su sadržane godine i godine traganja, razočarenja, nemogućih snova.I ja sam njega ljubila istom žestinom. Ono malo ljudi koji su se zatekli u kafani sigurno su nas posmatrali uvereni da vide pred sobom jedan običan poljubac. Nisu znali da je u tom poljupcu bio sažet čitav moj život, i njegov život, i život svih osoba koje se nadaju, sanjaju i traže svoj put pod suncem. U tom trenutku ljubljenja bili su sadržani svi radosni trenuci koje sam ikada doživela..''

"Snovi"

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.

Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje c;isto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima.
          Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
                    Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan?

"Brod od papira"

Kazu, pustas brodove rekom, papirne
Na svakom pise: "Cekam, a nema te!" 
Bez tebe ne smem, ja ne umem: disati, smejati se, hodati 

Kazu da pustas zmajeve nebom najvise 
Na svakom pise: "Zasto nema te?" 
Ja tebe ne smem, a ti ne umes: imati, lagati, sanjati 

Kada odes onda ucini to da tako ne izgleda 
Kada odes od mene, ucini samo to, samo to, samo to.. 

Kazu, pustas brodove rekom, papirne 
Na svakom pise: "Cekam, a nema te!" 
Bez tebe ne smem, ja ne umem: disati, smejati se, hodati 

Kada odes onda ucini to da tako ne izgleda 
Kada odes od mene, ucini samo to, samo to, samo to..
Da tako ne izgleda

Pruzila mi je ruku preko stola,i neko sa strane bi pomislio da citam pricu napisanu na njenom malom dlanu,ali ne...
Bavio sam se mnogo jednostavnijom verzijom doticne magije...
Citao sam pricu napisanu na mom malom dlanu...

I ljubim dobre, ljubim lake, neke prave, a neke ne, i sve su vile, ma sve su kraljice, i sve su nevazne naspram nje...


"Sretni nikad ne razmišljaju o sreći.
To je posao za nesretne.
Svi primete sreću u nesreći,
a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi.
I iskusni..."



 Naravno da mi je jasno da nisam Princ, ali u bajci baš i nije precizirano da li se uopšte i neko pre Princa setio da poljubi Uspavanu Lepoticu?
Pa, da...
Taj dripac je možda i ušao u legendu naprosto zato što mu se posrećilo da naiđe prvi...

Baš je zaspala i nisam hteo da je budim..samo sam je poljubio, poželevši da sanja sve ono sto sam došao da joj kažem..



 Precenio sam život kao što precenjujem sve i svakoga..i neki misle da se nepotrebno rasipam plačajući prevelike cene na sve strane..ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija..
Ne..
Ne, uvek..
Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima..


...Sto hiljada reči znam,
al' jedna mi fali
Da nju kako treba opišem...


...Im'o bi' ja što god kasti da se čovek zaprepasti... Paz' da ne bi'
Svi to vide, svima jasno, samo ja da kažem glasno? Dođ'te sebi 
Što bi' prič'o o dvoličnim barabama? 
O njima će pisati po tarabama 
Da su krali, nisko pali, tuđe snove prokartali
Sve spiskali, sve popasli i ispali nedorasli...

...Znaci, sve one zvezde ipak su bile u redu...
Tišina. Bilo je napeto kao u pokvarenoj podmornici. Ne znam da li se zacudila što sam je oslovio pravim imenom, tek prošlo je nekoliko vekova dok nije postavila pitanje koje sam cekao.
- Koje zvezde?
Sad je vec bilo lakše. Na to sam pitanje imao spreman odgovor.
- Neke zvezde ...koje su pale. Jednom sam poželeo da me ti nazoveš kad budem sam... I kad budem daleko... I eto, prva želja mi se ispunila... Nadam se da na drugu necu morati toliko da cekam...



. Ja nemam nigdi nikoga,
al' moja priča prosta je
što god ih više zavoleš,
više ti njih nedostaje
i nisam kadar švindlati,
za sobom skele paliti
da silom steknem nekog
kom ću faliti...

.Gledala me jedna ista ti
ja sam još i mog'o pristati
al' srce... Ono se k'o jare opire
retko ko do njega dopire..

Opet sam snio crni procvetali dud
I nekog dragog što me ceka odnekud
Ključ skriven iznad dovratka
Još jedan simbol povratka
Suviše toga da bi bilo podudarnost
Sanovnik s jasnim slovima
Lako je to sa snovima3
Nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost.


Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije
Sve spiskano i stečeno
Ne vredi, kasno je ostaje s tobom na vrh kalvarije
Samo neizrečeno ..


Sve ređe srećem ljude iz svog plemena
Zamicu redom s one strane vremena
Senke im tamnije od njih
Bez keca pred poslednji stih
Nisam baš znao da im javljam dobre vesti
Za tim ću sutra žaliti
To ćemo jednom zaliti
U nekom tuđem snu
U kom žemo se sresti.

"Sanjam da si tu"

.kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe...

"Jesen"

‎''Nisam voljela jesen, naročito oktobar. Bacao me je u te neke depresivne vode, a moj najveći problem je bio jer nisam znala kako da isplivam iz njih. Uvijek sam žustro tražila načine da se sakrijem od same sebe, da se obučem u neki kaput što ne miriše na oktobar. Ali vjeruj, kuda god bih krenula, opet bi mi mirisao na tugu, na samoću, na uspomene. Mirisao bi mi na tebe''

“I dalje imaš najlepši pogled koji u meni može probuditi hiljadu i jedan otkucaj srca, drhtaj ruku i ubrzan govor, u kojem se ni sam ne snalazim …”

“I dalje imaš najlepši pogled koji u meni može probuditi hiljadu i jedan otkucaj srca, drhtaj ruku i ubrzan govor, u kojem se ni sam ne snalazim …”

Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je mašta…
Sedeli smo u čamcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosađujući se, postavljao milion najgorih mogućih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jednostavno, ali za mog starog se može stvarno reći svašta, samo ne i to da je bio jednostavan…
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i neću, ali priču o jednom naročitom ćupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se možda tek sad setio? Nema veze…
Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se priča, a laž su snovi…
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, leteće, najlepše laži. Snovi su andeli laži…
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi cup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Ćupu je štos…

Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže “Vi”? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozaćki, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se taćno…
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…

Jelena Lukić "Korak niz ulicu"

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
“Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!”
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„Jesam li sigurna“-pitaš- „Zar ću otići“, igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
„Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem“,
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe  iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek  koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:“VRATI SE“,
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: „Idi, ni rođena nisi  da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica  
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…

I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.

"Pismo prijatelju"

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

"Nemoj da mislis ni na sta"

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Covek ne voli zato sto zeli da ucini dobro,ili da pomogne,ili da zatiti nekoga.Ako tako postupamo posmatramo svog bliznjeg kao puki objekat,a sami sebe dozivljavamo kao velikodusne i mudre osobe.To nema nikakve veze s ljubavlju.Voleti znaci ostvariti zajedinstvo s drugim i otkriti u njemu bozansku iskru...

"Alhemicar"

Zašto moramo da slušamo svoje srce? - upita mladic u trenutku kada su se spremali da prenoce.
- Jer tamo gde ono bude, tamo ce biti tvoje blago.
- Srce mi je uznemireno - rece mladic. - Sanja, uzbuduje se i zaljubljeno je u jednu ženu pustinje. Stalno od mene nešto zahteva i nocima me ne pušta da spavam dok mislim na nju. 
- To je dobro. Tvoje srce je živo. Nastavi i dalje da slušaš to što ima da ti kaže.
Naredna tri dana mimoidjoše se sa nekoliko ratnika, a još neke su videli na horizontu. Mladicevo srca je pocelo da govori o strahu. Pricalo mu je price koje je culo od Duše Sveta, price o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu našli. Ponekad bi uplašilo mladica pomišlju da nece uspeti da nadje blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladicu da je vec zadovoljno jer je našlo ljubav i zlatnike. 
- Moje srce je kolebljivo - rece mladic Alhemicaru kada su zastali da malo odmore konje. - Ne želi da nastavim.
- To je dobro. To je dokaz da ti je srce živo. Prirodno je da se plašiš da promeniš sve što si do sada stekao - za jedan san.
- Zašto onda trebam da slušam svoje srce?
- Zato što nikad neceš uspeti da ga ucutkaš. Cak i ako se budeš pravio da ga ne slušaš, ono ce uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajuci šta misli o životu i o svetu.
- Cak i kad je sklono izdaji?
- Izdaja je udarac koji ne ocekuješ. Ako dobro poznaješ svoje srce, onda to njemu nikad nece poci za rukom. Jer ceš poznavati njegove snove i njegove želje i umeceš da se nosiš sa njima. 
Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slušati šta govori. Kako nikad ne bi došlo do udaraca koje ne ocekuješ.

Mladic je nastavio da sluša svoje srce dok su putovali pustinjom. Poceo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je poceo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladic prestao da oseca strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. "Cak i ako malo izvoljevam", govorilo je njegovo srce, "to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvecih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da ce doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi, a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena, a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo".
- Moje srce se boji patnje - rece mladic Alhemicaru jedne noci kad su posmatrali nebo bez meseca.
- Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Vecnošcu.
"Svaki trenutak potrage je trenutak susretanja" - rece mladic svom srcu. "Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli, jer sam znao da je svaki taj cas deo sna o potrazi. Tragajuci za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da cu sresti, a sve to zahvaljujuci hrabrosti s kojom sam pokušao da dosegnem stvari nedostižne pastirima."
Onda je citavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noci, mladic je mirno spavao, a kada se probudio njegovo srce je pocelo da mu prica neke stvari iz Duše Sveta. Ispricalo mu je kako je sretan svaki covjek koji nosi Boga u sebi. I da je srecu moguce naci i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemicar vec rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godina da bi ga stvorila. "Svakog coveka na kugli zemaljskoj ceka njegovo blago", rece njegovo srce. Mi, srca, nemamo cesto obicaj da govorimo o tom blagu, jer ljudi vec više ne žele da ga pronadu. O njemu pricamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali nažalost malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Licne Legende i srece. Smatraju da je svet pun pretnji - i da zbog toga taj svet postaje opasan.
Zato mi, srca, pocinjemo da govorimo sve tiše, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se naše reci cuju, jer ne želimo da ljudi pate zato što nisu sledili svoje srce."
- A zašto srca ne kažu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? - upita mladic Alhemicara. 
- Zato što bi u tom slucaju srce najviše patilo. A srca ne vole da pate.
Od tog dana mladic je shvatio svoje srce. Zatražio je da ga više nikad ne napušta. Zatražio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladic se zakleo da ce uvek ocekivati taj znak i da ce ga slediti.
Te noci je sve ispricao Alhemicaru. I Alhemicar je shvatio da se mladicevo srce vratilo Duši Sveta.

Paulo Koeljo

Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.

Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj...i samo postoji taj trenutak...

Bez obzira na ono što čini, svako na zemlji uvek igra glavnu ulogu u istoriji sveta.

Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu-uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekamo odvede.Treba je prihvatiti, jer je ona hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove.Treba ići za ljubavlju gde god ona bila, čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočaranja i tuge. Jer,u času kad krenemo u susret ljubavi,i ona kreće u susret nama. I spasi nas.

"Hteo sam samo da je volim"

Svi na licu imaju neku boru koja ih podseca na neke lepe dane ,,, dane nevinih ljubavi ,,, Svi u sebi kriju tu tajnu ,, a neki je otkriju pa naprave belaj ,,, ja je krijem vec dugo i kricu je do kraja zivota ...

Tako to ide: najpre nekome oprostis nesto, a onda oprostis sebi sto si mu oprostio. Kao vakcina: primis najpre malu dozu, vrlo malu, koliko mose tvoj organizam da podnese i odjednom postajes imun i na ono najgore. I ne primetis kada si postao drugi sovek, kako te se neki virusi ne doticu, kako je neki deo tebe, nezan i osetljiv, nestao zauvek...

Ja nisam hteo da menjam svet, meni je ovaj bio dobar. Nisam virio u mikroskope tragajuci za virusima neotkrivenim, nisam listao enciklopedije, isao na prosek..ja sam samo hteo da je volim u Novom Sadu, na Dunavu, gde je postojao jedan stari gvozdeni most, preko kojeg je prelazila nekad, raspustajuci one svoje kose kao mrezu svilenu u koju su se hvatale vlati mesecine,kao glupe deverike..Ja nisam hteo da menjam svet, meni je ovaj bio dobar..hteo sam samo da je volim, na Novom Sadu,na keju, gledajuci u tvrdjavu koja je porazena, posle toliko godina, i ljubeci je pod onim mostovima…kojih nema vise...

„I mada svaki put uredno nesto pozelim, zelje mi se bas i ne ispunjavaju… Negde je zapelo… Mozda se ispunjavaju nekome drugom? Ne bi bilo prvi put… Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to zelje, steta bi bilo da samo tako propadnu…“ht

Ona me voli, znam. Ok, ne suvise. Al' taman dovoljno da krisom uzdise kada me traceri ubace u semu. Skripucu oblaci pod njenim nogama, ne da se ludica tvrdoglava. Stavise, pise udzbenik na istu temu. Samo je vetar sretan, vrti se k'o baletan u svojoj sivoj pelerini, dok moje misli traze kako se ono po naski kaze ta teska strana rec - izvini...

Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje ...
Lepo sanjaj, mali misu nabaren. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci ... Neka ...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja ...
Laku noc, njene pospane oci ... "

"Dodji,samo jednom dodji"

Zelim da se igramo zmurke i da ti poklonim svoju odecu i kazem da mi se svidjaju tvoje cipele i da sedim na stepenicama dok se kupas i masiram tvoj vrat i ljubim tvoja stopala i drzim te za ruku i da idemo negde da jedemo i da mi ne smeta kad pojedes moju porciju i da se nadjemo kod Rudija i pricamo o proteklom danu i da kucam tvoja pisma i nosim tvoje kutije i smejem se tvojoj paranoji i da ti poklanjam kasete koje ne slusas i da gledamo sjajne filmove i da gledamo ocajne filmove i da negodujem zbog radio programa i da te fotografisem dok spavas i da ustajem da ti spremim kafu i pecivo i da idemo kod Florent da ispijamo kafu u ponoć i da mi ti krades cigarete i nikad ne mozes da nadjes sibicu i da ti pricam o TV programu od prosle noci i da te vodim kod ocnog lekara i ne smejem se tvojim salama i da te zelim ujutru ali te pustam da spavas jos malo i da ljubim tvoja ledja i milujem ti kozu i kazem ti koliko volim tvoju kosu tvoje oci tvoje usne tvoj vrat tvoje grudi tvoju zadnjicu i da sedim na stepenistu puseci dok tvoj komsija ne dodje kuci i da sedim na stepenistu puseci dok ti ne dodjes kuci i da se brinem kad kasnis i obradujem kad stignes ranije i da ti poklonim suncokrete i dodjem na tvoju zabavu i igram dok sve ne zadivim i da mi je krivo kad zabrljam i da se radujem kad mi oprostis i da gledam tvoje slike i zelim da si oduvek bila tu i da cujem tvoj glas u svom uhu i osecam tvoju kozu na svojoj kozi i da se uplasim kad pobesnis i jedno oko ti pocrveni a drugo poplavi i tvoja kosa ocesljana nalevo i tvoje lice orijentalno i da ti kazem da izgledas divno i da te smirujem kad se uznemiris i grlim kada te boli i da te zelim kad osetim tvoj miris i da te vredjam svojim dodirom i da cmizdrim kad sam pored tebe i da cmizdrim kad nisam i da se odmaram na tvojim grudima i ususkam te nocu i da se smrznem kad ti uzmes cebe i skuvam kad ga ne uzmes i topim kad se osmehujes i rastapam kad se smejes i da ne razumem zasto mislis da te odbacujem kad te ne odbacujem i da se cudim kako mozes i da pomislis tako nesto i da se pitam ko si ali te prihvatam bez obzira na to i da ti pricam o andjelu drveta i zacaranom sumskom decaku koji je preleteo okean zato sto te je voleo i da ti pisem pesme i pitam se zasto mi ne verujes i da osecam to tako duboko da ne mogu da nadjem reci i da ti kupim mace koje posle zamrzim jer mu posvecujes vise paznje nego meni i da te zadrzavam u krevetu kad moras da krenes i placem kao beba kad konacno odes i da ubijam bubasvabe i kupujem ti poklone koje ne zelis i posle ih nosim nazad i da ti predlozim da se udas za mene i ti ponovo kazes ne i da nastavim da te pitam jer iako ne verujes da mislim ozbiljno mislim od prvog puta i da lutam kroz grad osecajuci kako je pust bez tebe i da zelim ono sto ti zelis i mislim kako gubim sebe ali znam da mogu da ti verujem i da ti ispricam najgore o sebi i pokusavam da ti dam najbolje od sebe jer ti ne zasluzujes nista manje i da odgovaram na tvoja pitanja i kad radije ne bih i kazem ti istinu i kad ne zelim i pokusavam da ne precutim nista jer znam da ti tako vise volis i da mislim da je sve gotovo ali ostajem jos samo deset minuta dok me ne izbacis iz svog života i zaboravis na mene i da pokusavam da ti pridjem blize jer je divno upoznavati te i u potpunosti vredno truda i da pricam s tobom na losem engleskom i jog gorem hebrejskom i vodim ljubav s tobom u tri ujutru i nekako nekako nekako uspevam da izrazim delic sveprozimajuce bezuslovne nepokolebljive posvecene beskrajne ljubavi koju osecam za tebe..

"Samoca"

Na posletku, dodje i taj dan kada ostanes sama. Bez maske. Sama. Na vetrometini. Pod vedrim nebom. Shvatis da odavno vec zvezde ne primecujes. Sama. Ogoljena. Izmucena bolestima, nepravdom, nesrecama... prekasno da se pokajes. Da pokusas ispocetka. Zivot nema reprizu. Zivis upravo onaj trenutak kada je moguce... onaj put, ona prekretnica koja je okrenula zivot na bolje. Nepovratno ga promenila trenutkom kada si ti usao u njega.

Kao da sam bas tebe cekala ceo svoj zivot. Uz tebe se osecam da sam dosla na cilj svih mojih ceznji, snova, buducosti... Kod kuce sam od kada tebe nosim u svom srcu. Mom lutanju je dosao kraj. Da li ces ikada moci da mi oprostis tugu koji sam ti nanela ne znajuci da me volis? Tebe sam ranila, ali ja osecam bol. Jedino dok slusam tvoj glas, rane zaceljuju, kao da je neko stavio melem na njih. Cudno, zar ne? 

Cudno je i kako se secam zagonetnog sjaja tvojih ociju i kako me poneki sjaj zvezda podseti na davna protranstva, kojima sam lutala bezbrizna i tvoja. Cudno je kako se neke livade nikada ne zaborave i kako su uvek cvetne i lepe. Cudno je kako pamtim, sebicno pamtim, oci tvoje i lebdim poput oblaka ne bih li utonula u plavo nebo.... ali bespuca zaborava ne dosezem nikad... maglu tuge nikad ne raznese vetar stvarnosti. Ali, cudno je, bas je cudno gledati oci koje nikada jos nisam videla…

"Kako je tuzno,cini mi se...."-Zarko Lausevic

Kako je tuzno,cini mi se,sto covek nije bivao svestan svojih najlepsih trenutaka u zivotu.U tim trenucima covek obicno neskromno svoju srecu smatra tek jednim od stepenika do nekog vrha koji tek treba da mu se dogodi.Na kraju,kad spozna da posle tog stepenika nije vodilo nikud vise,moze samo da zali sto se uludo nadao boljem i jos lepsem stepeniku i sto makar taj trenutak nije proziveo sa svescu o njegovoj punoci i krajnosti.S druge strane,kad bi mu neko sveznajuci nagovestio tu kulminaciju recima: ''Ovo ce ti biti najsrecniji trenuci u zivotu''-da li bi umeo njima vise da se raduje,ili bi, time,postao najsrecniji,pronalazeci u svojoj najvecoj zivotnoj sreci mane i nesavrsenosti,usput shvatajuci da se boljem od toga ne moze nadati? Valjda je Bogom dato neznanje o tom trnutku bolji izbor,jer ipak ostavlja prostor za nadu.Ma kako ona nerealna bila...