Osecam se jadno sto ponovo sebe mucim tim secanjem na neke prosle dane.Secanje je jedino sto je ostalo,a sada ono predstavlja moju dusevnu hranu.Konzumirala sam ga kao drogu "ubijao me je" a ponovo sam ga trazila.Ko onda moze da kaze da ljubav nije droga.Oduvek sam bila prava romanticna dusa,a on me je naucio da je ljubav patetika.Govorio je "volim te" i kada bi video da ne reagujem ponovio bi dovoljno glasno i sigurno.Zatim bi me pitao "a ti mene?koliko me volis?" Nista mu nisam verovala.Kasnije se ispostavilo da je tako stvarno najbolje,lagao je, nije me voleo. Volela sam to djubre vise nego sto je mogao da zamisli.Ta agonija je trajala godinu i sest meseci pomesana nekim vezicama i vezama.Kome god da odem njemu sam se vracala.Pravi kosmar zar ne?Ja jednostavno nisam imala snage da se iz njega probudim.Sad je sve drugacije.On vise nije moj,otisao je,ostavio me.
Vidjam ga.Pogledi nam se ponekad sretnu.Ne taj pogled nista ne obecava.Nije to onaj pogled pun ceznje,pozude.Onaj sto prelazi preko celogmog tela,zadrzava se na pojedinim mestima,a zatim se ponovo koncentrise na moje smedje oci.Tada su bile vesele i nasmejane,a sada su tako prazne pune bola i razocarenja.
Gotovo je a ja ne placem nema vise suza za njega.Smejem se jer mu se nikad necu vratiti.Da li to znaci da nema vise suza,boli,lazi?Pa to je onda stvarno KRAJ
Mislim da pesma koja nas dvoje najbolje opisuje zasluzuje da se nadje na ovom papiru
"Danas otvaram oci
posle ovih godina
nit ja voleh tebe
nit si ti mene volela
samo stara navikaje
ostala"
Нема коментара:
Постави коментар