"Nemoj da mislis ni na sta"

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Covek ne voli zato sto zeli da ucini dobro,ili da pomogne,ili da zatiti nekoga.Ako tako postupamo posmatramo svog bliznjeg kao puki objekat,a sami sebe dozivljavamo kao velikodusne i mudre osobe.To nema nikakve veze s ljubavlju.Voleti znaci ostvariti zajedinstvo s drugim i otkriti u njemu bozansku iskru...

"Alhemicar"

Zašto moramo da slušamo svoje srce? - upita mladic u trenutku kada su se spremali da prenoce.
- Jer tamo gde ono bude, tamo ce biti tvoje blago.
- Srce mi je uznemireno - rece mladic. - Sanja, uzbuduje se i zaljubljeno je u jednu ženu pustinje. Stalno od mene nešto zahteva i nocima me ne pušta da spavam dok mislim na nju. 
- To je dobro. Tvoje srce je živo. Nastavi i dalje da slušaš to što ima da ti kaže.
Naredna tri dana mimoidjoše se sa nekoliko ratnika, a još neke su videli na horizontu. Mladicevo srca je pocelo da govori o strahu. Pricalo mu je price koje je culo od Duše Sveta, price o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu našli. Ponekad bi uplašilo mladica pomišlju da nece uspeti da nadje blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladicu da je vec zadovoljno jer je našlo ljubav i zlatnike. 
- Moje srce je kolebljivo - rece mladic Alhemicaru kada su zastali da malo odmore konje. - Ne želi da nastavim.
- To je dobro. To je dokaz da ti je srce živo. Prirodno je da se plašiš da promeniš sve što si do sada stekao - za jedan san.
- Zašto onda trebam da slušam svoje srce?
- Zato što nikad neceš uspeti da ga ucutkaš. Cak i ako se budeš pravio da ga ne slušaš, ono ce uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajuci šta misli o životu i o svetu.
- Cak i kad je sklono izdaji?
- Izdaja je udarac koji ne ocekuješ. Ako dobro poznaješ svoje srce, onda to njemu nikad nece poci za rukom. Jer ceš poznavati njegove snove i njegove želje i umeceš da se nosiš sa njima. 
Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slušati šta govori. Kako nikad ne bi došlo do udaraca koje ne ocekuješ.

Mladic je nastavio da sluša svoje srce dok su putovali pustinjom. Poceo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je poceo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladic prestao da oseca strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. "Cak i ako malo izvoljevam", govorilo je njegovo srce, "to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvecih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da ce doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi, a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena, a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo".
- Moje srce se boji patnje - rece mladic Alhemicaru jedne noci kad su posmatrali nebo bez meseca.
- Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Vecnošcu.
"Svaki trenutak potrage je trenutak susretanja" - rece mladic svom srcu. "Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli, jer sam znao da je svaki taj cas deo sna o potrazi. Tragajuci za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da cu sresti, a sve to zahvaljujuci hrabrosti s kojom sam pokušao da dosegnem stvari nedostižne pastirima."
Onda je citavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noci, mladic je mirno spavao, a kada se probudio njegovo srce je pocelo da mu prica neke stvari iz Duše Sveta. Ispricalo mu je kako je sretan svaki covjek koji nosi Boga u sebi. I da je srecu moguce naci i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemicar vec rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godina da bi ga stvorila. "Svakog coveka na kugli zemaljskoj ceka njegovo blago", rece njegovo srce. Mi, srca, nemamo cesto obicaj da govorimo o tom blagu, jer ljudi vec više ne žele da ga pronadu. O njemu pricamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali nažalost malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Licne Legende i srece. Smatraju da je svet pun pretnji - i da zbog toga taj svet postaje opasan.
Zato mi, srca, pocinjemo da govorimo sve tiše, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se naše reci cuju, jer ne želimo da ljudi pate zato što nisu sledili svoje srce."
- A zašto srca ne kažu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? - upita mladic Alhemicara. 
- Zato što bi u tom slucaju srce najviše patilo. A srca ne vole da pate.
Od tog dana mladic je shvatio svoje srce. Zatražio je da ga više nikad ne napušta. Zatražio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladic se zakleo da ce uvek ocekivati taj znak i da ce ga slediti.
Te noci je sve ispricao Alhemicaru. I Alhemicar je shvatio da se mladicevo srce vratilo Duši Sveta.

Paulo Koeljo

Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.

Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj...i samo postoji taj trenutak...

Bez obzira na ono što čini, svako na zemlji uvek igra glavnu ulogu u istoriji sveta.

Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu-uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekamo odvede.Treba je prihvatiti, jer je ona hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove.Treba ići za ljubavlju gde god ona bila, čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočaranja i tuge. Jer,u času kad krenemo u susret ljubavi,i ona kreće u susret nama. I spasi nas.

"Hteo sam samo da je volim"

Svi na licu imaju neku boru koja ih podseca na neke lepe dane ,,, dane nevinih ljubavi ,,, Svi u sebi kriju tu tajnu ,, a neki je otkriju pa naprave belaj ,,, ja je krijem vec dugo i kricu je do kraja zivota ...

Tako to ide: najpre nekome oprostis nesto, a onda oprostis sebi sto si mu oprostio. Kao vakcina: primis najpre malu dozu, vrlo malu, koliko mose tvoj organizam da podnese i odjednom postajes imun i na ono najgore. I ne primetis kada si postao drugi sovek, kako te se neki virusi ne doticu, kako je neki deo tebe, nezan i osetljiv, nestao zauvek...

Ja nisam hteo da menjam svet, meni je ovaj bio dobar. Nisam virio u mikroskope tragajuci za virusima neotkrivenim, nisam listao enciklopedije, isao na prosek..ja sam samo hteo da je volim u Novom Sadu, na Dunavu, gde je postojao jedan stari gvozdeni most, preko kojeg je prelazila nekad, raspustajuci one svoje kose kao mrezu svilenu u koju su se hvatale vlati mesecine,kao glupe deverike..Ja nisam hteo da menjam svet, meni je ovaj bio dobar..hteo sam samo da je volim, na Novom Sadu,na keju, gledajuci u tvrdjavu koja je porazena, posle toliko godina, i ljubeci je pod onim mostovima…kojih nema vise...

„I mada svaki put uredno nesto pozelim, zelje mi se bas i ne ispunjavaju… Negde je zapelo… Mozda se ispunjavaju nekome drugom? Ne bi bilo prvi put… Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to zelje, steta bi bilo da samo tako propadnu…“ht

Ona me voli, znam. Ok, ne suvise. Al' taman dovoljno da krisom uzdise kada me traceri ubace u semu. Skripucu oblaci pod njenim nogama, ne da se ludica tvrdoglava. Stavise, pise udzbenik na istu temu. Samo je vetar sretan, vrti se k'o baletan u svojoj sivoj pelerini, dok moje misli traze kako se ono po naski kaze ta teska strana rec - izvini...

Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje ...
Lepo sanjaj, mali misu nabaren. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci ... Neka ...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja ...
Laku noc, njene pospane oci ... "

"Dodji,samo jednom dodji"

Zelim da se igramo zmurke i da ti poklonim svoju odecu i kazem da mi se svidjaju tvoje cipele i da sedim na stepenicama dok se kupas i masiram tvoj vrat i ljubim tvoja stopala i drzim te za ruku i da idemo negde da jedemo i da mi ne smeta kad pojedes moju porciju i da se nadjemo kod Rudija i pricamo o proteklom danu i da kucam tvoja pisma i nosim tvoje kutije i smejem se tvojoj paranoji i da ti poklanjam kasete koje ne slusas i da gledamo sjajne filmove i da gledamo ocajne filmove i da negodujem zbog radio programa i da te fotografisem dok spavas i da ustajem da ti spremim kafu i pecivo i da idemo kod Florent da ispijamo kafu u ponoć i da mi ti krades cigarete i nikad ne mozes da nadjes sibicu i da ti pricam o TV programu od prosle noci i da te vodim kod ocnog lekara i ne smejem se tvojim salama i da te zelim ujutru ali te pustam da spavas jos malo i da ljubim tvoja ledja i milujem ti kozu i kazem ti koliko volim tvoju kosu tvoje oci tvoje usne tvoj vrat tvoje grudi tvoju zadnjicu i da sedim na stepenistu puseci dok tvoj komsija ne dodje kuci i da sedim na stepenistu puseci dok ti ne dodjes kuci i da se brinem kad kasnis i obradujem kad stignes ranije i da ti poklonim suncokrete i dodjem na tvoju zabavu i igram dok sve ne zadivim i da mi je krivo kad zabrljam i da se radujem kad mi oprostis i da gledam tvoje slike i zelim da si oduvek bila tu i da cujem tvoj glas u svom uhu i osecam tvoju kozu na svojoj kozi i da se uplasim kad pobesnis i jedno oko ti pocrveni a drugo poplavi i tvoja kosa ocesljana nalevo i tvoje lice orijentalno i da ti kazem da izgledas divno i da te smirujem kad se uznemiris i grlim kada te boli i da te zelim kad osetim tvoj miris i da te vredjam svojim dodirom i da cmizdrim kad sam pored tebe i da cmizdrim kad nisam i da se odmaram na tvojim grudima i ususkam te nocu i da se smrznem kad ti uzmes cebe i skuvam kad ga ne uzmes i topim kad se osmehujes i rastapam kad se smejes i da ne razumem zasto mislis da te odbacujem kad te ne odbacujem i da se cudim kako mozes i da pomislis tako nesto i da se pitam ko si ali te prihvatam bez obzira na to i da ti pricam o andjelu drveta i zacaranom sumskom decaku koji je preleteo okean zato sto te je voleo i da ti pisem pesme i pitam se zasto mi ne verujes i da osecam to tako duboko da ne mogu da nadjem reci i da ti kupim mace koje posle zamrzim jer mu posvecujes vise paznje nego meni i da te zadrzavam u krevetu kad moras da krenes i placem kao beba kad konacno odes i da ubijam bubasvabe i kupujem ti poklone koje ne zelis i posle ih nosim nazad i da ti predlozim da se udas za mene i ti ponovo kazes ne i da nastavim da te pitam jer iako ne verujes da mislim ozbiljno mislim od prvog puta i da lutam kroz grad osecajuci kako je pust bez tebe i da zelim ono sto ti zelis i mislim kako gubim sebe ali znam da mogu da ti verujem i da ti ispricam najgore o sebi i pokusavam da ti dam najbolje od sebe jer ti ne zasluzujes nista manje i da odgovaram na tvoja pitanja i kad radije ne bih i kazem ti istinu i kad ne zelim i pokusavam da ne precutim nista jer znam da ti tako vise volis i da mislim da je sve gotovo ali ostajem jos samo deset minuta dok me ne izbacis iz svog života i zaboravis na mene i da pokusavam da ti pridjem blize jer je divno upoznavati te i u potpunosti vredno truda i da pricam s tobom na losem engleskom i jog gorem hebrejskom i vodim ljubav s tobom u tri ujutru i nekako nekako nekako uspevam da izrazim delic sveprozimajuce bezuslovne nepokolebljive posvecene beskrajne ljubavi koju osecam za tebe..

"Samoca"

Na posletku, dodje i taj dan kada ostanes sama. Bez maske. Sama. Na vetrometini. Pod vedrim nebom. Shvatis da odavno vec zvezde ne primecujes. Sama. Ogoljena. Izmucena bolestima, nepravdom, nesrecama... prekasno da se pokajes. Da pokusas ispocetka. Zivot nema reprizu. Zivis upravo onaj trenutak kada je moguce... onaj put, ona prekretnica koja je okrenula zivot na bolje. Nepovratno ga promenila trenutkom kada si ti usao u njega.

Kao da sam bas tebe cekala ceo svoj zivot. Uz tebe se osecam da sam dosla na cilj svih mojih ceznji, snova, buducosti... Kod kuce sam od kada tebe nosim u svom srcu. Mom lutanju je dosao kraj. Da li ces ikada moci da mi oprostis tugu koji sam ti nanela ne znajuci da me volis? Tebe sam ranila, ali ja osecam bol. Jedino dok slusam tvoj glas, rane zaceljuju, kao da je neko stavio melem na njih. Cudno, zar ne? 

Cudno je i kako se secam zagonetnog sjaja tvojih ociju i kako me poneki sjaj zvezda podseti na davna protranstva, kojima sam lutala bezbrizna i tvoja. Cudno je kako se neke livade nikada ne zaborave i kako su uvek cvetne i lepe. Cudno je kako pamtim, sebicno pamtim, oci tvoje i lebdim poput oblaka ne bih li utonula u plavo nebo.... ali bespuca zaborava ne dosezem nikad... maglu tuge nikad ne raznese vetar stvarnosti. Ali, cudno je, bas je cudno gledati oci koje nikada jos nisam videla…

"Kako je tuzno,cini mi se...."-Zarko Lausevic

Kako je tuzno,cini mi se,sto covek nije bivao svestan svojih najlepsih trenutaka u zivotu.U tim trenucima covek obicno neskromno svoju srecu smatra tek jednim od stepenika do nekog vrha koji tek treba da mu se dogodi.Na kraju,kad spozna da posle tog stepenika nije vodilo nikud vise,moze samo da zali sto se uludo nadao boljem i jos lepsem stepeniku i sto makar taj trenutak nije proziveo sa svescu o njegovoj punoci i krajnosti.S druge strane,kad bi mu neko sveznajuci nagovestio tu kulminaciju recima: ''Ovo ce ti biti najsrecniji trenuci u zivotu''-da li bi umeo njima vise da se raduje,ili bi, time,postao najsrecniji,pronalazeci u svojoj najvecoj zivotnoj sreci mane i nesavrsenosti,usput shvatajuci da se boljem od toga ne moze nadati? Valjda je Bogom dato neznanje o tom trnutku bolji izbor,jer ipak ostavlja prostor za nadu.Ma kako ona nerealna bila...