"Samoca"

Na posletku, dodje i taj dan kada ostanes sama. Bez maske. Sama. Na vetrometini. Pod vedrim nebom. Shvatis da odavno vec zvezde ne primecujes. Sama. Ogoljena. Izmucena bolestima, nepravdom, nesrecama... prekasno da se pokajes. Da pokusas ispocetka. Zivot nema reprizu. Zivis upravo onaj trenutak kada je moguce... onaj put, ona prekretnica koja je okrenula zivot na bolje. Nepovratno ga promenila trenutkom kada si ti usao u njega.

Kao da sam bas tebe cekala ceo svoj zivot. Uz tebe se osecam da sam dosla na cilj svih mojih ceznji, snova, buducosti... Kod kuce sam od kada tebe nosim u svom srcu. Mom lutanju je dosao kraj. Da li ces ikada moci da mi oprostis tugu koji sam ti nanela ne znajuci da me volis? Tebe sam ranila, ali ja osecam bol. Jedino dok slusam tvoj glas, rane zaceljuju, kao da je neko stavio melem na njih. Cudno, zar ne? 

Cudno je i kako se secam zagonetnog sjaja tvojih ociju i kako me poneki sjaj zvezda podseti na davna protranstva, kojima sam lutala bezbrizna i tvoja. Cudno je kako se neke livade nikada ne zaborave i kako su uvek cvetne i lepe. Cudno je kako pamtim, sebicno pamtim, oci tvoje i lebdim poput oblaka ne bih li utonula u plavo nebo.... ali bespuca zaborava ne dosezem nikad... maglu tuge nikad ne raznese vetar stvarnosti. Ali, cudno je, bas je cudno gledati oci koje nikada jos nisam videla…