Uvek samo secanja

Trazim nesto da uhvatim,nesto cvrsto sto ce mi pomoci da skinem okove.Postajem suvise slaba,a uvek je samo jedna krivudava ulica, ulica moje agonije,ulica bezbroj pitanja.Zaboraviti ne mogu,kada bi barem nekako slucajno izgubila sva pitanja...
Da li me ko cuje?
Da li me ko razume?
Stojim tiho i ne primetno,sve me ovo cini drugacijom i stranom.Zelim ponovo biti ona stara        
sa osmehom na usnama,a ne silueta proslih dana...









Posveti mi par minuta,i poslusaj pazljivo moju ispovest.Ako nista bar toliko mi dugujes.Sve do sada nisam imala snage da zapocnem pricu o tebi,i ostavim neki pisani trag,jer bas do ovog trena je postojala nada da ti i ja nismo samo puki tren,da smo zapravo vecnost.Bio si moj slatki ponor...
Ponor u kojem sam uvek trazila ono sto vec odavno nije bilo moje,a gubila ono sto sam pronasla na putu bez tebe.Nije postojalo nista sto bi me spasilo,nista sto bi me podiglo i navelo na novo racunanje vremena.S tobom je sve stalo.Moji dani su pocinjali i zavrsavali sa tobom.Nikako nisam mogla da razumem kako se nesto moze zavrsiti,pre nego sto pocne.Prokleta pozuda me uvek vracala tebi.Nekako se sve vrtelo u krug,a zelela sam uvek tako malo.Cak i mali deo tebe bio bi dovoljan,da verujem kako sve nije nikada ni prestalo.Sada ipak postajem umorna od lutanja,bezuspesnog traganja i nadanja.Zakljucavam poglavlje o meni i tebi,ostavljam ga da bude deo nepovratne proslosti.Tako je najbolje.Zivot uvek ide dalje moram i ja,ali ipak....
Negde pod istim nebom ostaju zapisane nase reci,nade,dela.Nekda ,mozda cemo sada ipak na razlicitim stranama slucajno pogledati u nebo i prepoznati nasu zvezdu,koja nikada nije dozivela pravi sjaj,onakav kakav sam ja zelela,ali ona ipak nece biti tako siromasna,jer zatebe ce ona uvek biti utocistei vodilja do mene,za mene  ce ona samo biti jos jedno tuzno secanje

"Nisam ja ta koja bira"

Uspavljuje me misao na tebe,tako dalekog,nestvarnog i nedorecenog.Najednom ostalo je tako malo,par secanja i razbacanih slogova na ono nase vreme.Nemirnim prstima u masi pokusavam pronaci tvojelice,jer ne zelim da te vreme preda zaboravu.Jos uvek te trebam,da bar na tren zastanem u redove tvoje duse,jer nekako je uvek ovo bilo nase vreme.Zato se udaljavam od svih,i ocajnicki pokusavam da pronadjem put do tebe,ovde sve nekako nosi tvoj predznak,a to je nesto jace od mene.Nisam ja ta koja biram,srce je jace.Zato pomno proucavam svaki tvoj korak,nadajuci se kako te jos jedno novo svitanje spajanje misli uz strob svetla,grljenje uz sum mora seca na mene.Do tada nemoj da te uplase nemirni talasi,prosiri svoje horizonte i shvatit ces...Da sam tu... Tik uz tvoje rame...Jer gde zavrsava more tu pocinjem ja i obrnuto...Sve samo da bi bila uz tebe

"Dopusti mi"

Osmeh koji ti zavrti pamet,ubrza srce i postane glavna slika u svim neprospavanim nocima ceznuci za svakom sekundom provedenom zajedno...

Ima trenutaka kada ga zaboravim na tren,ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.

-Zasto sad ne odes i kazes mu sve?

Eh vidis....Uspela sam sta sam htela,otisao je od mene.Sad kad se vratim vise ga nema.

Kazu da voli drugu,znam da to nije istina,ali...

-Idi do njega onda

Ne mogu

-Zasto?

Ukljucio je razum.Shvatio je da sam ipak,preveliko djubre i da ja ne mogu voleti nikad.

Voleti onako,klasicno.

Ne mogu biti tu za njega,a uvek cu ocekivati da on bude tu za mene.

Ne mogu,kad mu bude najteze doci i zagrliti ga,mada znam da on mene bi... <3

Dopusti mi da nastavim sanjati,dok po meni razbacujes svoje vragolaste misli. Za tebe je to samo tren,za mene cela vecnost.Ne dopusti da se izgubimo u zalasku dana,bilo bi to kao da nikada nismo ni trajali.Odazovi se i pokazi mi svoje tajne, nije vazno sta ce drugi reci,i da li ce nam to sutra znaciti. Prestanimo traziti oslonac,napustimo traganje za poznatim licima pod gradskim svetlom.Odbaci price o sreci,ljubavi,zivotu kao poderano odelo.Ponesi me u carobne visine,i daj mi deo sebe.Potrazi me u kutovima ociju svojih i shvati ces da sam tvoja...da sad sam deo tebe....

"Mi smo ipak nekada postojali"

Znao si ko sam kada si me upoznao.Nestvarna i nestalna,kao vetar kao noc,dodjem pa nestanem. Nisi me mogao imati a ni voleti,jer strah od gubitka je bio jaci od ljubavi.Razumem te i zato nisam dozvolila da me zavolis do kraja.Lagala sam sebe da te ne volim i da meni bude lakse.Bila sam losa i sebicna,zao mi je zbog toga,al to sad ne znaci mnogo.
Jedna kap jesenje kise na tvom obrazu i lagani vetar u tvojoj kosi mozda ce ti sapnuti da sam nestala.I to sto sam nestala bice ti jedini dokaz da sam ikad postojala.Bice ti cudno,znam,ali veruj mi meni ce biti jos cudnije.
Bolce me srce,koje nisam priznavala da postoji,bolece me dusa kojoj sam branila da te voli,ali moracu da odem,jer to je jedino sto mogu da uradim za tebe.Ne pokusavaj da me zadrzis,jer to je kao da obala pokusava da zadrzi talas.

Nemoguce je,i suvise sam te volela da bih te povredjivala svojim prisustvom.Ja sam prevrtljiva kao noc,kao dan,nikad neznas sta nosi sa sobom.Ma znas me vec sta da ti pricam.I zato me nemoj voleti,jer ja za ljubav neznam.
Kad odem jedna kap hladne  kise i onaj prokleti lagani vetar sapnuce ti da sam mozda nestala zauvek.Ne zali zamnom,nisam bila vredna tvoje ljubvi...
Ali kad me ne bude,neka ti sunce,mesec i zvezde kazu koliko sam te volela,i da cu zuvek plakati za tobom.A to sto nisam tu...To ce proci kao sto godisnja doba prolaze.Mozda se jednom promenim,ko zna?Samo me nemoj zaboraviti.Ja tebe nikad necu...Potrazi me nekad u kutovima ociju svojih i shvatices da tvoja sam,sada sam deo tebe....A ja,ja cu te vec negde cekati,znam da ces jednog dana opet doci,jer mi smo ipak nekada postojali...jesen 2005

"secanja"

Secanja blede,a onda vremenom dobijaju onu finu patinu kao stari nakit.I bas kao stari nakit koji se prenosi generacijama "s kolena na koleno" ona se cuvaju u srcu.Kako su cudni putevi nasega uma,a tek oni hodnici secanja koji se u trenutku nostalgije,ceznje,zelje za nekim ili necim pretvaraju u predivne Bulevare obasjane dugom ljubavi.I dok zora pokusava da pobedi tamu noci,snovi se bore sa nemirom jutra da ispletu svoju pricu do kraja.Lavez pasa lutalica narusava tisinu i mira praskozorja,a moje misli lete daleko dok se reci nizu i saraju monotonu belinu papira

"Those were the days"

Osecam se jadno sto ponovo sebe mucim tim secanjem na neke prosle dane.Secanje je jedino sto je ostalo,a sada ono predstavlja moju dusevnu hranu.Konzumirala sam ga kao drogu  "ubijao me je" a ponovo sam ga trazila.Ko onda moze da kaze da ljubav nije droga.Oduvek sam bila prava romanticna dusa,a on me je naucio da je ljubav patetika.Govorio je  "volim te" i kada bi video da ne reagujem ponovio bi dovoljno glasno i sigurno.Zatim bi me pitao  "a ti mene?koliko me volis?" Nista mu nisam verovala.Kasnije se ispostavilo da je tako stvarno najbolje,lagao je, nije me voleo. Volela sam to djubre vise nego sto je mogao da zamisli.Ta agonija je trajala godinu i sest meseci pomesana nekim vezicama i vezama.Kome god da odem njemu sam se vracala.Pravi kosmar zar ne?Ja jednostavno nisam imala snage da se iz njega probudim.Sad je sve drugacije.On vise nije moj,otisao je,ostavio me.

Vidjam ga.Pogledi nam se ponekad sretnu.Ne taj pogled nista ne obecava.Nije to onaj pogled pun ceznje,pozude.Onaj sto prelazi preko celogmog tela,zadrzava se na pojedinim mestima,a zatim se ponovo koncentrise na moje smedje oci.Tada su bile vesele i nasmejane,a sada su tako prazne pune bola i razocarenja.

Gotovo je a ja ne placem nema vise suza za njega.Smejem se jer mu se nikad necu vratiti.Da li to znaci da nema vise suza,boli,lazi?Pa to je onda stvarno KRAJ 

Mislim da pesma koja nas dvoje najbolje opisuje zasluzuje da se nadje na ovom papiru 

"Danas otvaram oci

posle ovih godina

nit ja voleh tebe

nit si ti mene volela

samo stara navikaje

ostala"

"Bez njega nije mogla..."

Jedino cega smo obje bili zaista svesni je cinjenica da u trenucima kada se nismo culi,oboje smo osecali neku uzasnu prazninu i ogroman nedostatak necega.Da,bili smo kao jedna licnost u dava razlicita tela.Oboje smo shvatili da samo zajedno cinimo onu pravu i idealnu celinu...Sve je bez toga  postalo nekako otkinuto,odseceno,nedovrseno....

Nikad se nije potpuno predavao svojim osecanjima,jer je uvek jedan deo,veci cuvao za sebe, umanjujuci svaku vrednost onim retkim trenucima neznosti.Nikad nije preda mnom  sasvim otkrio svoju dusu.Uvek kada bih pomislila  da mi je poslo za rukom da prodrem do srzi njegovog bica,on bi me odgurnuo ili nekom salom ili nekim pokretom.I tako bi ponovo izmakao kojoj paznji.Zaista je bio savrseno nepostojan.
Sluzila sam mu vise kao objekat za eksperimentisanje,i mozda sam ga bas zato tako pokorno i predano volela..