Uvek samo secanja

Trazim nesto da uhvatim,nesto cvrsto sto ce mi pomoci da skinem okove.Postajem suvise slaba,a uvek je samo jedna krivudava ulica, ulica moje agonije,ulica bezbroj pitanja.Zaboraviti ne mogu,kada bi barem nekako slucajno izgubila sva pitanja...
Da li me ko cuje?
Da li me ko razume?
Stojim tiho i ne primetno,sve me ovo cini drugacijom i stranom.Zelim ponovo biti ona stara        
sa osmehom na usnama,a ne silueta proslih dana...









Posveti mi par minuta,i poslusaj pazljivo moju ispovest.Ako nista bar toliko mi dugujes.Sve do sada nisam imala snage da zapocnem pricu o tebi,i ostavim neki pisani trag,jer bas do ovog trena je postojala nada da ti i ja nismo samo puki tren,da smo zapravo vecnost.Bio si moj slatki ponor...
Ponor u kojem sam uvek trazila ono sto vec odavno nije bilo moje,a gubila ono sto sam pronasla na putu bez tebe.Nije postojalo nista sto bi me spasilo,nista sto bi me podiglo i navelo na novo racunanje vremena.S tobom je sve stalo.Moji dani su pocinjali i zavrsavali sa tobom.Nikako nisam mogla da razumem kako se nesto moze zavrsiti,pre nego sto pocne.Prokleta pozuda me uvek vracala tebi.Nekako se sve vrtelo u krug,a zelela sam uvek tako malo.Cak i mali deo tebe bio bi dovoljan,da verujem kako sve nije nikada ni prestalo.Sada ipak postajem umorna od lutanja,bezuspesnog traganja i nadanja.Zakljucavam poglavlje o meni i tebi,ostavljam ga da bude deo nepovratne proslosti.Tako je najbolje.Zivot uvek ide dalje moram i ja,ali ipak....
Negde pod istim nebom ostaju zapisane nase reci,nade,dela.Nekda ,mozda cemo sada ipak na razlicitim stranama slucajno pogledati u nebo i prepoznati nasu zvezdu,koja nikada nije dozivela pravi sjaj,onakav kakav sam ja zelela,ali ona ipak nece biti tako siromasna,jer zatebe ce ona uvek biti utocistei vodilja do mene,za mene  ce ona samo biti jos jedno tuzno secanje